Захваљујући плодном тлу и доступности питке воде, подручје данашње општине Козарска Дубица насељено је још у времену праисторије, на што указују бројна археолошка налазишта. Послије пропасти Римског царства, простор између ријеке Уне и Врбаса насељавају словенска племена. Наиме, старословенска ријеч „дуб“ значи храст. Како су ови предјели били обрасли шумом храста лужњака, по њему насеобина и добија име.
Дубица се први пут у писаним изворима помиње већ 1197. као „жупа, жупанија“. Град је био у саставу Угарског Краљевства до 1527., када су, након пораза на Мохачком пољу, посједи Угарске дошли под власт Хабсбуршког Царства. Дубицу су Османлије освојили већ 1538. године. Она је од краја XVII до краја XVIII вијека била у неколико наврата у рукама Хабсбурговаца. Османлијама је враћена 1796. године након Свиштовског мира потписаног још 1791. године.
Историјски куриозитет је хтио је да Дубица буде дио жупаније којом су једно вријеме управљали витезови темплари (1269. – 1312.) а потом Јовановци Вранског приората. У граду се налазио једини темпларски самостан на подручју данашње Босне и Херцеговине и југоисточно од данашње Хрватске и Мађарске, све до Грчке.
Аустријско-турски ратови 1683.-1791. су у цијелој БИХ били убједљиво највише концентрисани на Дубицу. Сам рат 1788. – 1791. се у историјској науци код нас назива Дубички рат. Смјештена на граници два велика царства, Дубица је свједочила жестоким ратовима и смјени броjних управа, посебно током XVIII вијека. сваки пут када је освајана, бивала је скоро потпуно девастирана усљед чега тек покоји остаци зидина некадашње тврђаве свједоче о тим временима. Након Свиштовскг мира, Османско царство коначно добија Дубицу која остаје у његовом саставу све до Берлинског конгреса 1878. године.
Тек на прелазу из XIX у XX вијек, занатска и трговачка варошица почиње се постепено индустријски развијати. Нагли развој трговине почео је по укључивању БИХ у царинско подручје Аустроугарског царства. Тиме домаћи трговци ступају у директне пословне везе са аустроугарском индустријом и велетрговином. Током наредних година изграђено је данашње градско језгро, засађени двореди и уређена главна улица, коју и данас красе фасаде из тог периода. Богате трговачке породице граде своје куће, трговачке радње, хотел и гостионе по узору на венецијанске, позивајући чак групу италијанских архитеката да им у тој намјери помогну.
